Neobicna izložba „Muzej prekinutih veza“ hrvatskih autora Olinke Vištice i Dražena Grubišica, koja je u posljednje dvije godine proputovala dobar dio Europe, otvorena je u beogradskoj galeriji „Magacin“. Izložba je osmišljena tako da posjetioci mogu ostaviti predmete koji ih podsjecaju na nekadašnje ljubavi, s objašnjenjem kakva je njegova uloga u propaloj romansi.
Eksponati kao dokazi ljubavnih brodoloma
Autor: T. spasic - M. vukelic | 08.03.2008 - 06:15
Neobicna izložba „Muzej prekinutih veza“ autora Olinke Vištice i Dražena Grubišica, koja je u poslednje dve godine proputovala dobar deo Evrope, otvorena je preksinoc u galeriji „Magacin“. Izložba je smišljena tako da posetioci mogu da ostave predmete koji ih podsecaju na nekadašnje ljubavi, sa objašnjenjem kakva je njegova uloga u propaloj romansi. U „Magacinu“ je juce bila prilicna gužva, a stocic na ulazu, namenjen novim eksponatima, bio je zatrpan dokazima ljubavnih brodoloma. Izložba traje do 18. marta, do kada se i primaju novi eksponati-uspomene.
„I šta ja sad da radim s njegovom cetkicom za zube?“ Ovo je jedna Beogradanka napisala ispod svog eksponata-uspomene na propalu vezu iz 2003. godine. Inace, izloženo je oko 250 eksponata, medu kojima su i jedan par upadljivo uskih muških gaca iz Splita („Male mu bile, a srcu mile“), sarajevski halteri („Nikad ih nisam obukla, a veza bi možda duže trajala da jesam“), sasušene latice od sto ruža u jednom akvarijumu iz Zagreba („Mo'š bacit!“), ali i jedan ultrazvucni snimak embriona iz Beograda („Više nismo muž i žena, ali ostajemo roditelji zauvek“)... S druge strane, neki eksponati više govore o vezama kojih nije ni bilo, poput jedne žirafe iz Sarajeva („Veza nije pošteno ni pocela“) ili znaka „mercedesa“ otkinutog s nekog automobila u Splitu („Ni bilo vrimena za ostatak“). Uz eksponate iz devet evropskih gradova u kojima je izložba dosad gostovala (od Berlina do Sarajeva), na sledecoj stanici (Stavanger u Norveškoj) naci ce se, tako, i prilozi iz Srbije.
Olinka Vištica i Dražen Grubišic su „Muzej prekinutih veza“ napravili nakon raspada njihove ljubavne veze, a u razgovoru za „Blic“ kažu da su ovom idejom verovatno pogodili u žicu, jer s njom svako može nekako da se poistoveti. „Zapravo smo i mi poceli od licnog iskustva“, kaže Olinka Vištica. „Kreneš razmišljati šta ceš nakon prekida: nismo se mogli odluciti na koji nacin podijelit stvari, šta je tu sad moje, tvoje, kad toliko godina provedeš u nekoj vezi i kad se te granice gube. I onda nam je pala na pamet ideja - pa, bilo bi genijalno da te stvari možemo jednostavno negdje spremiti, recimo u neku vrstu muzeja za cuvanje emocija. Jer u predmetima je zapravo sacuvana nekakva energija tih trenutaka koji su nekad bili lijepi, a kojima sam kontekst bolnog prekida daje negativnu konotaciju, pa ih se želimo riješiti. Onda smo na Guglu ukucali ‘prekinuta veza' i ‘broken relationship' i dobili smo niz instrukcija kako se riješiti tog tereta - sve spaliti, baciti... Nama se taj nacin terapije, nazovimo to tako, cinio dosta agresivan, destruktivan. Pomislili smo da neke ljubavi - samo zbog toga što su bivše - ne zaslužuju da ih se tek tako zaboravi, nego da ta ljudska emotivna baština zaslužuje neko mjesto gdje se može sacuvati.“
Na pitanje da li misli da je ljudima ova izložba zanimljiva samo sa umetnicke tacke gledišta ili zaista može da ima i terapeutski efekat, Dražen Grubišic za „Blic“ kaže: „To i jeste umjetnost, zato što ima terapeutski efekat i izaziva neku emociju. Ona nije ista kod svakoga, ovisi u kakvom si stanju kada ideš gledati izložbu. Sretne zaljubljene parove izložba razveseli i nasmije, ali neko ko je na izložbu došao u osjetljivom razdoblju svog života, izade s grcem u želucu“. Grubišic kaže da nema narocito velikih razlika u eksponatima koji dolaze iz raznih sredina, ali da su neke razlike - recimo izmedu Zagreba i Splita - ipak uocljive. „Zagreb je relativno kul, dok u Splitu ima toliko ironije, bezobraznosti. Jednoj djevojci kažemo: ‘Znaš, to je anonimno, ne moraš pisati ime', a ona ce: ‘Ma šta anonimno, napisat cu mu i ime i broj telefona i adresu...' Sve u svemu, javljali su se i strejt i gej parovi, cak i neke velike zvijezde“, kaže Grubišic.
Veliku zainteresovanost za izložbu ljudi najrazlicitijih profila, Grubišic ovako objašnjava: „Umetnici poslednjih dvadesetak godina misle samo o tome šta bi moglo proci kod publike i šta je u trendu. Medutim, ovo je vrlo jednostavna, vrlo jasna i vrlo iskrena ideja sa kojom se svako može identificirati. O tome kako ova izložba od naizgled tipicne lokalne ljubavne price može da napravi umetnicki eksponat par excellence, možda najbolje govori prilog koji se preksinoc našao na stocicu na ulazu u „Magacin“: pored jedne majice „dolce&gabanna“ jedna samodefinisana klinka je ispisala dirljivu istoriju svoje fatalne ljubavi s jednim fudbalerom iz Crne Gore.
Kako je pocelo
Olinka Vištica i Dražen Grubišic su sa idejom o Muzeju prekinutih veza prošli na na konkursu Zagrebackog salona primjenjene umjetnosti. „Tada smo poslali mejl prijateljima i dobili smo super reakcije - za tjedan dana smo skupili gotovo pedesetak predmeta koji su sacinjavali tu prvu postavku u Zagrebu (2006). I onda se dogodilo nešto što stvarno nismo ocekivali - ‘Rojters' je napravio reportažu, poslije cega je krenula ta medijska pomama, mejlove smo dobijali sa svih strana svijeta, od Indije, preko Vijetnama, Japana... Ljudi su imali potrebu podijeliti te neke stvari. Onda smo krenuli na putovanje sa izložbom - bili smo u Splitu, pa u Ljubljani, Mariboru, Sarajevu, Berlinu, Puli i evo nas sada u Beogradu. Nakon Beograda idemo u Stavanger u Norvešku, a u planu su i London, Brisel, Singapur i San Francisko. Raspored je stvarno gust i nekad nam je teško pratiti. I Dražen i ja se bavimo drugim stvarima; ja filmskom produkcijom, a Dražen je umjetnik.“
Priopćenja
