Ekonomska konferencija koju organizira Ekonomist Media Group ove godine održala se u Beogradu 15. travnja 2008. sa temom „Energetska buducnost Balkana“.
Neposredno prije pocetka konferencije, u travanjskom broju mjesecnika „PREDUZECE-magazin za preduzetnike“, objavljen je tekst intewiev-a veleposlanika Republike Hrvatske u Srbiji, Toncija Stanicica, pod naslovom: "Hrvati vole da posluju u Srbiji“.
Malo je ozbiljnih pokušaja srpskih firmi da udu na hrvatsko tržište. Hrvatske firme ocenjuju srpsko tržište kao atraktivno za poslovanje i ulaganje
Srbija je prva na lestvici država prema visini hrvatskih ulaganja u inostranstvu.Prema podacima Hrvatske narodne banke, dosad je iz te zemlje u Srbiju uloženo oko 400 miliona evra. Najviše je uloženo 2006. godine, oko 153 miliona evra, dok je prošle godine investirano oko 54 miliona evra. Dominiraju firme iz oblasti proizvodnje i trgovine prehrambenim proizvodima, gradevinarstva, trgovine farmaceutskim preparatima i medicinskom opremom, osiguranja, metalske, izdavacke, graficke i industrije nemetala.Najveci investitori u Srbiji su Agrokor, Belišce, Nexe grupa, Lura, Vindija, M-Profil, školska knjiga.
Ambasador Hrvatske u Srbiji Tonci Stanicic kaže da se Hrvati odlucuju za srpsko tržište najpre zbog geografske i jezicke bliskosti, poznavanja tržišta i navika kupaca, velicine tržišta i ugleda koji hrvatski brendovi imaju u Srbiji. Svakako da je jedan od najvažnijih razloga i niža cena rada, posebno u pojedinim segmentima industrije, poput proizvodnje gradevinskog materijala, i u metalskoj i prehrambenoj industriji.
Kakvi su dosadašnji rezultati u privrednoj saradnji Srbije i Hrvatske?
Tonci Stanicic: Prema podacima Hrvatske privredne komore, u Srbiji je aktivno oko 160 firmi iz Hrvatske. Gruba je procena da je u njima zaposleno oko 10.000 radnika, a ako se racunaju i kooperanti s kojima te firme imaju dugorocnu saradnju, kao što su, na primer, vojvodanski proizvodaci mleka, mlecnih proizvoda i ulja, ta bi se brojka mogla udvostruciti.
Od 2000. godine zakljucno sa prošlom godinom robna razmena Hrvatske i Srbije je porasla osam puta. Razmena sa Srbijom i Crnom Gorom je 2000. godine iznosila više od 137 miliona dolara, a 2007. godine oko milijardu dolara, i to samo sa Srbijom. Iako je to veliki napredak, ipak je ispod mogucnosti i potreba obe države, pa ocekujemo da bi do kraja 2010. godine robna razmena mogla biti veca od dve milijarde evra.
Koliko je bitna saradnja dve države?
T. Stanicic: Veoma je bitna. Radi se o državama koje su u privrednom smislu kljucne u regionu. U pitanju su više komplementarna nego konkurentna tržišta, privrednici se medusobno poznaju, a takode su i prvi susedi, što ima konkretne privredne prednosti, kao što su niži troškovi transporta. Nadalje, svaki napredak u privrednim odnosima uvek je i impuls unapredenju odnosa u drugim podrucjima: politickim, kulturnim, sportskim. Kako je rec o državama koje grade nove odnose na razvalinama nedavnog rata, privredni odnosi nadilaze „cisto“ privredu i zaista imaju šire znacenje i dodatnu misiju. Pri tom, poslovni odnosi treba da ostanu u sferama ekonomije, rukovodeni obostranim privrednim interesom. Samo ce na taj nacin postati i ostati motor ukupnih bilateralnih odnosa.
Da li bi hrvatske firme promenile nešto na srpskom tržištu? šta su za njih najveci problemi i prepreke u poslovanju u Srbiji? Cime su nezadovoljni?
T. Stanicic: Iz cinjenice koliko je napravljeno poslednjih godina, ocigledno je da su firme ciji je menadžment sklon maksimiziranju profita preuzimanjem nešto vecih poslovnih i neposlovnih rizika zadovoljne i da su tržište Srbije ocenile atraktivnim za poslovanje i ulaganje. U Srbiji je od 2000. godine uradeno dosta na uvodenju tržišne ekonomije i donošenju pravnih okvira za njenu punu primenu, osiguranju makroekonomske stabilnosti i u sferi privatizacije. Ostalo je i dalje mnogo toga da se uradi.
Smatramo da ce i naše firme, od kojih vecina ima status domacih, takode biti u timu onih koje prednjace u prihvatanju novih uslova poslovanja, donose više standarde, dobre poslovne norme i obicaje i podsticu tržišnu utakmicu. Kako se radi o firmama s visokim potencijalom rasta, njihov doprinos privrednom napretku Srbije je nesumnjiv. To što bismo mogli identifikovati kao ulazne barijere tice se mera državnog protekcionizma koje su i dalje na snazi u nekim industrijama, prvenstveno u industriji duvanskih proizvoda i alkoholnih pica, te dela naftnih derivata.
Prvo je potrebno utvrditi šta to hrvatski potrošac želi da kupi, kako to treba da izgleda, koji kvalitet ocekuje, pa tek onda kreirati i ponuditi proizvod. Sada je stanje po svemu sudeci obrnuto, govori se o snažnim ulaznim barijerama za srpske proizvode, a malo ko je pokušao da na osnovu takvog istraživanja ude na tržište Hrvatske s konkurentnim proizvodom
Naše firme to doživljavaju kao prolaznu fazu i uverene su kako ce se vrlo brzo naci u liberalnijem okruženju gde ce o poslovnom uspehu odlucivati konkurentnost proizvoda, usluge, organizacione strukture i poslovne kulture, a ne monopol ili državni protekcionizam. Ulaznim barijerama svakako treba dodati i visok indeks percepcije korupcije, sporadicno nizak nivo poslovnih normi i obicaja, te relativno visok stepen pravne nesigurnosti, što je ipak obeležje svih tranzicionih ekonomija.
Možda su hrvatski privrednici upravo iz tog razloga nešto spremniji na tržišnu utakmicu i kad se pojave ovakve okolnosti. Problem predstavljaju i nerešeni imovinsko-pravni odnosi u pojedinim firmama koji bi trebalo da se reše, te neka stara nenaplacena potraživanja što se kao problem pojavljuje na obe strane. U set problema moglo bi doci i nedonošenje nekih važnijih medudržavnih ugovora dve zemlje koji imaju važne implikacije i na privredu kao što je to, na primer, ugovor o vazdušnom saobracaju, koji nažalost još nije potpisan.
šta hrvatske firme ocekuju od srpskih preduzeca, kakav vid saradnje?
T. Stanicic: Za obe strane, po našoj oceni, najbolja su takozvana „joint venture“, odnosno, zajednicka ulaganja. Hrvatski kapital „najudobnije“ se oseca zajedno sa srpskim, pravno je najsigurniji, najbolje je prihvacen, a i poslovni rezultati koje postižu takva preduzeca su impresivni. Takva je, na primer, firma Radin Grafika koja posluje u Subotici. Uz to, hrvatske firme, kao što je Koncar, imaju u Srbiji, prilikom izvodenja projekata, za kooperante respektabilne srpske firme, kao što su Goša ili Mašinska industrija Niš, s kojima ostvaruju izvanrednu saradnju.
Frikom, Dijamant, Lura, koja je inace u vlasništvu francuskog Lactalis-a, imaju citavu mrežu privatnih kooperanata koji ih snabdevaju neophodnim sirovinama za proizvodnju i rezultati su isto tako dobri, obostrano korisni. Da ne govorimo o citavom lancu distributera, trgovaca na malo i drugim akterima poslovnog života s kojima tece uhodana i dinamicna saradnja. Smatram da hrvatske firme u Srbiji posluju s visokim stepenom društvene odgovornosti.
Mislim da svako ko dolazi na neko strano tržište, a pre toga je dobro razmotrio sve aspekte takvog cina, ocekuje pre svega fer i dobre odnose s domacim firmama, te odnose po merilima poslovne etike. Tu se, pre svega, misli na poštovanje svih odredbi ugovora, na rokove, cene, placanje, kao i isti tretman svih privrednih ucesnika bez obzira odakle su. Naravno, ta pravila važe obostrano i to je abeceda savremenog poslovanja i toga se trebamo svi držati.
Da li je i koliko hrvatsko tržište otvoreno za srpska preduzeca?
T. Stanicic: Na hrvatskom tržištu nema pravnih i zakonskih prepreka za inostrane kompanije, pa time ni za firme iz Srbije. Uslovi za otvaranje firmi i poslovanje na hrvatskom tržištu za sve su isti. U poredenju sa srpskim tržištem, najveca je razlika u tome što je Hrvatska prošla onu fazu tranzicije koja se tice promene vlasništva, pa nema toliko prodaja firmi kao što je to bilo poslednjih godina u Srbiji. Tržište Hrvatske je manje, ali je i zahtevnije. Na njemu su vec postavljeni visoki kriterijumi konkurencije i kvaliteta jer su, uz domace, prisutni i svi veliki globalni igraci koji diriguju strogu i nemilosrdnu tržišnu utakmicu, pre svega na tržištu robe široke potrošnje.
Zašto onda, prema Vašem mišljenju, srpskih preduzeca nema na hrvatskom tržištu u velikom broju?
T. Stanicic: Iz kontakta koje imamo u Ambasadi i u okviru Hrvatskog poslovnog kluba koji se jedanput mesecno sastaje i na kojem se uz predstavnike hrvatskih firmi okupe i njihovi partneri, dakle, srpske firme, znam da je bilo vrlo malo konkretnih ozbiljnih pokušaja dolaska na hrvatsko tržište. Sigurno je da je otežavajuca okolnost i ono što su ratna dešavanja ostavila u naslede, ali to je polako iza nas i to ce vremenom igrati sve manju ulogu, pa ce i zaziranja srpskih privrednika i eventualni animoziteti hrvatskih potrošaca biti sve slabiji. Da je tako svedoci i primer jedne uspešne poznate srpske kompanije s podrucja IT-a koja vrlo dobro prodaje znanje i tehnologiju i koja se u jednoj tako važnoj i rastucoj industriji, dobro pozicionirala u Hrvatskoj. Isto tako, na policama hrvatskih marketa može se naci sve širi asortiman prepoznatljivih brendova iz Srbije ili se, pak, srpski proizvodi nalaze iza robnih marki hrvatskih kompanija.
400 mln evra ukupne hrvatske investicije u Srbiji
Svaki ulaz na novo tržište zahteva odredeni finansijski napor za firmu, te je nerealno ocekivati da je moguce taj teret prebaciti na regulatorne organe države, niti na bilo koga drugog. Drugim recima, ako u Srbiji vlada percepcija da potrošaci u Hrvatskoj iz nekog razloga ne žele kupovati proizvode s natpisom „Made in Serbia“, onda to upucuje srpske kompanije da same treba da tacno definišu razlog, a potom i da nadu nacin da svoj proizvod ucine prihvatljivim za to tržište. Dakle, prvo je potrebno utvrditi šta to hrvatski potrošac želi da kupi, kako to treba da izgleda, koji kvalitet ocekuje, pa tek onda kreirati i ponuditi proizvod. Sada je stanje po svemu sudeci obrnuto, govori se o snažnim ulaznim barijerama za srpske proizvode, a malo ko je pokušao da na osnovu takvog istraživanja ude na tržište Hrvatske s konkurentnim proizvodom. Ipak, ranije navedeni primeri govore u prilog tezi da konkurentan proizvod ili usluga vrlo efikasno ruši percepcije o prirodi ulaznih barijera.
Postoji li mogucnost saradnje Srbije i Hrvatske na nekom zajednickom projektu prema drugim tržištima?
T. Stanicic: Takva saradnja vec postoji. Naime, polovinom 2006. godine potpisan je Sporazum o poslovnoj saradnji hrvatske firme Crosca naftni servisi i NIS-Naftagasa, odnosno Naftne industrije Srbije, koji se odnosi na zajednicki posao bušenja i remonta u Egiptu. Sporazum je sklopljen na rok od dve godine uz mogucnost produženja, a procenjena vrednost radova je oko 14 miliona dolara. Naravno, bilo bi dobro da je takvih primera i više i da zajednicki nastupamo kako na takozvanim trecim tržištima, tako Ruskoj Federaciji i u zemljama Nezavisnih Država (ZND), ali i u regiji. U regiji obe zemlje imaju vec preuzete obaveze vezene za realizaciju Ugovora o energetskoj zajednici JIE gde nas ceka mnogo zajednickog posla. Da ne spominjemo toliko važan i obecavajuci CEFTA 2006. multilateralni ugovor o slobodnoj trgovini. Ali, napominjem, nalaženje poslovnog interesa, prepoznavanje poslovnih prilika i zajednicke nastupe prepustimo kompanijama, kojima regulatorna tela treba da omoguce što bolje uslove za poslovanje.
Da li su politicka nestabilnost u Srbiji i Hrvatsko priznavanje nezavisnosti Kosova negativno uticali na poslovanje hrvatskih firmi?
T. Stanicic: Privredi i investicijama nigde i nikad ne odgovara politicka nestabilnost. Politicki rizici koji su posledica takve nestabilnosti nisu prenosivi i od takvih rizika se investitor ne može osigurati. Dakle, kapital voli „sigurnost i udobnost“, i to je praksa toliko puta potvrdila. Medutim, praksa potvrduje i to da poslovanje uz povecane rizike firmama koje imaju povecan kapacitet na prihvatanje i minimalizacije rizika, donosi i povecane profite. Uvereni smo da ce Srbija izaci iz zone politicke nestabilnosti i vratiti se na put privrednih integracija, reformi i prosperiteta jer je to, pre svega, u interesu njenih gradana.
Nemamo pouzdane informacije koliko je hrvatsko priznavanje nezavisnosti Kosova uticalo na poslovanje hrvatskih firmi, vec postoje samo licni utisci. Egzaktne podatke o eventualnom padu prometa hrvatskih roba, prekidu ili prolongiranju poslovnih aranžmana i slicnim mogucim posledicama mogli bismo da imamo za mesec ili dva. Na žalost, upravo radi politicke situacije, izostao je nastup hrvatskog partnera na Sajmu turizma u Beogradu. Takode, neke firme su posredstvom Hrvatske zanatske (obrtnicke) komore otkazale nastup na sajmu poljoprivrede u Novom Sadu.
Da li ce Hrvati i dalje dolaziti u Srbiju, jesu li zainteresovani za „greenfield“ investicije?
T. Stanicic: Hrvatske kompanije ce i dalje dolaziti, kao i što sve veci broj srpskih privrednika naci nacin da dode do hrvatskog tržišta. Koliko su hrvatski investitori zainteresovani i za „greenfield“ investicije svedoci i cinjenica da jedna renomirana hrvatska kompanija pocinje sa gradnjom cim se okonca postupak dobijanja svih potrebnih dozvola, koji su u toku.
Kako ocenjujete trenutnu ekonomsku situaciju u Srbiji?
T. Stanicic: Trenutni makroekonomski pokazatelji u Srbiji ne ulivaju optimizam. Preteca inflacija, pad prometa na berzi i vrednosti kljucnih deonica, te pad kupovne moci stanovništva uzrokovan poskupljenjima, nisu trendovi koji garantuju povecan promet roba i usluga. Medutim, deo toga je uslovljen i recesijskim procesima u regiji. Nepovoljna je okolnost politicka nestabilnost, koja sama po sebi usporava biznis. No, nakon sadašnjeg zastoja koji je uvek tipican za predizborno stanje u nekoj zemlji, uveren sam da ce nastavak reformi dobiti na intenzitetu i da ce se Srbija naci u skupu zemalja koje idu ka EU i u kojoj ce demokratija i tržišna privreda naci svoju potvrdu.
Priopćenja
